Rame uz rame sa bagetom i fokačom: Srpska lepinja među 10 najboljih hljebova u Evropi

26.08.2025. | 16:50

Srpska lepinja se našle rame uz rame sa slavnim francuskim bagetom i legendarnom italijanskom fokačom i ušla među deset najboljih hljebova u Evropi.
“Svi sastojci za lepinju se odlično kombinuju i daju savršenu strukturu što je i čini tako posebnom. Zato ne možemo da budemo ravnodušni kada prođemo pored pekare i osjetimo njihov miris”, ističe nutricionistkinja Milka Raičević i dodaje da smatra da kvalitet zrna pšenice i ljubav koja se unosi u njeno pravljenje daju joj posebnost.

“Ova priča o našoj lepinji, koja i zaslužuje to mjesto, je priča o tradiciji”, kaže Milka Raičević i dodaje:

“Lepinja je zdrav proizvod, pogotovu ako je integralna, dodaje nutricionistkinja, jer u njoj dobijamo sve ono što zrno sadrži, sve što nam je potrebno i što treba da nam da snagu za početak dana.”

Lepinja naravno ima i dodatke tako da predstavlja kompletan obrok.

“Imate onu čuvenu moču koju mi nutricionisti smatramo da nije dobra, ali i u toj kombinaciji imate kompletan obrok. Imate bjelančevine, skrob i ugljene hidrate. Ali najveća greška je ako vam to bude svakodnevni obrok. Jer kao što treba da unosimo svih sedam vrsta namjernica, tako moramo da menjamo i vrste hljebova”, upozorava nutricionistkinja.

“Hljeb nas je održao i kroz tradiciju i hljeb nas je održao zato što smo čuvali naše zrnevlje. I to je ono što stalno mi nutricionisti forsiramo, a to je da vodite računa da jedete ono što je sa našeg podneblja. Za to imamo enzime”, naglašava Milka Raičević.

U muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama sa posebnom pažnjom čuva se jedan eksponat, raritet u Srbiji, ali i u Evropi. U pitanju je tain, vojnički hljeb, umešen davne, 1912. godine, koji je nekoliko godina zajedno sa svojim vlasnikom prolazio ratne golgote.

Ime hljeba tain je turskog porijekla i znači sledovanje.

Svakom srpskom vojniku za vreme oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. dnevno je sledovala vekna hljeba od 800 grama. Koliko je ovaj hljeb bio svetinja za srpskog vojnika svjedoči i činjenica da je obavezni dio uniforme bila i torbica za hljeb.

Ko ima tain, taj nije gladovao, jer ovaj vojnički hljeb se pravi od mješavine ražanog i bijelog brašna u odnosu 70 prema 30 odsto. Ne sadrži aditive i konzervanse, već prirodno kiselo tijesto koje mu daje svježinu i koje je najvažniji sastojak ovog hljeba. Prilikom pečenja cilj je da se dobije što jača korica pa tain i do 10 dana može da sačuva svježinu.

Izuzetno hranljive vrijednosti tain je srpskom vojniku mogao da obezbedi dovoljno energije da izdrži sve nedaće kojima je bio izložen. Da li zbog hranjivosti ili uvjerenja u magičnu moć hljeba, tek majka Piroćanca Aleksi Zdravkovića zavetovala je sina prije odlaska u prvi Balkanski rat da prvo sledovanje hljeba ne pojede, već da ga čuva. On ga je čuvao, sačuvao i posle šest godina vratio se u Pirot živ i zdrav.