Momo je posljednji dimnjačar u svom gradu: Grle me i slikaju pred ispit i ljubavni sastanak

21.09.2021. | 21:16

Nekada su dimnjačari jureći s krova na krov o prašnjavom ramenu nosili stare štosere sa kojih je bilo lako otkinuti dlaku, pa ih narod, kao vijesnike sreće garavih lica, redom zaustavljao da se domogne talične vlasi. Danas neko drugo vrijeme.

Fabričkih dimnjaka, koji su donosili najveću ćar, nema kao nekad. Kućne značajnim dijelom ugasila gasifikacija. I dimnjačara sve manje, u Užicu ostao samo jedan. A štoser mu, četka na sajli kojom se čisti odžak, od tvrđeg materijala, piše Blic.

“Sa njega je nemoguće otkinuti dlaku, ali kažu da i bez toga donosim sreću. Stanu pored, zagrle me, fotografišu, smatraju da sam im talija pred vozački ili ispit na fakultetu, pismeni zadatak, utakmicu, razgovor za posao, početak biznisa, prvi ljubavni sastanak. I znani i neznani imaju me sa sobom na fotografijama”, priča Momo Karadarević (49), jedini užički dimnjačar po zanatu.

Iz šale ga poneko zove – Odžačarević. Ostao mu nadimak od oca Dušana od koga je naučio posao, čuvenog majstora svog zanata i legende užičke kaldrme, koji je širom naokolo kao svoj džep znao svaki krov i dimnjak na njemu.

“Jednom prilikom, vraćajući se sa posla iz Bajine Bašte, u autobusu je sjeo pored jedne gospođe. Predstavio joj se kao arhitekta i započeo priču. U jednom trenutku vozač koji ga je poznavao doviknuo mu je: “Odžačar, tvoja stanica”. Sad je zbunjenoj dami trebalo objasniti kako arhitekta, a odžačar. Ne rekoh vam, vadio se moj Dule, prezime mi je malo nezgodno – Odžačarević”, otkriva caku kojom mu se opravdao otac.

A prve od njega naučene lekcije Momu su bile: Kod mušterije se dolazi tačno u dogovoreno vrijeme, i kad se penješ na krov obavezno staješ na crijep pod kojim je greda. I istorije, ali onako uzgred, bilo je u tom gradivu, i vrtila se oko britaske krune i nad njom odžaka. Pričao je Dušan sinu kako je na dvoru kraljice Elizabete jednom zapušio dimnjak, pa je sa prozora videla dimnjačara koji je slučajno prolazio pored palate i uzviknula: “Evo nam sreće”. Od tog dana, razumio je Momo, dimnjačari donose sreću.

“Otac je devet godina radio u preduzeću “Dimničar Beograd” i od dobre plate izdržavao porodicu. Poslije je sa dvojicom kolega otvorio svoju firmu, koliko su posla imali mali im je bio užički region. Išli su na teren čak i u Crnu Goru”, sjeća se Momo.

Bilo je to u ono vrijeme kada su fabrički dimnjaci purnjali punom snagom, a on dijete koga previše nije zanimao zanat kojim mu se otac bavi. Ali ga je privukla crna uniforma – ona koja je lijepo zarađivala.

“Pošto su njih trojica raskinuli ortakluk, Dušan je otvorio svoju firmu. Tada sam već bio srednjoškolac i padalo mi je teško da gledam oca kako sam odlazi na posao. Kad god sam imao vremena išao sam sa njim da mu pomažem. Obično sam mu dodavao žicu, kuglu, sve što je trebalo, i polako učio tajne posla”, kaže užički usrećitelj.

U to vrijeme Užice je bio jak industrijski centar. Najbolje pare Karadareviće su čekale na fabričkim krovovima. Zaradu su dijelili pola – pola. Dule se vremenom penzionisao, te je Momo 1994. na sebe registrovao firmu.

“Ne palite sami dimnjak, redovo ga čistite, ne ložite sirovo drvo” – savjetovao je, kao i sve druge mušterije, ženu iz prigradskog naselja Lokva pošto se obavljena posla pred nju spusti sa merdevina.

Sa krovova kuća na užičkim brdima, i zgrada visokih 50-60 metara na koje se Momo penje, kao na dlanu vidi se grad i okolina. Ali i šta pojedini lože – plastiku, gume, kese, sirova drva. Poslije se Ere pitaju što im je u sezoni grijanja toliko zagađen vazduh, a neodgovorni vlasnici kuća što im zapuši odžak.

Nije čišćenje dimnjaka ni viša matematika ni cijepanje atoma, ali nije ni krov korzo da preko njega možeš prošetati. Naročito kad je prekriven trulim crijepovima na propalim gredama.

“Prošle godine, bio je lijep i sunčan dan, izađem na krov kuće i počnem da čistim. A onda naiđe takvo nevrijeme i stušti se kiša da sam morao da siđem. Ali, pošto je bilo suvo dok sam se penjao nisam pravio “stepenice” pomijeranjem crijepova. Pri silasku sam morao. Punih 45 minuta mi je trebalo da siđem. Kada sam stao na bezbedno odjeknuo je aplauz. Okrenem se i vidim – 20 ljudi na terasama, srećnih što nisu gledali moju pogibiju”, navodi Karadarević.

Većina mu ipak čestita iz neposredne blizine.

“Ne znam da li me se sjećate… Davno je bilo, a ne sretoh vas ranije. Fotografisali ste se sa mnom i ja sam isti dan položio ispit”, zahvalio mu se baš ovih dana mlađi sugrađanin.

Momo mu je posvetio par sekundi vremena. Ne više jer se kod mušterije stiže tačno u minut. A i usput valja podijeliti sreću.