Stevanović tihi heroj koji drži Srbiju na vrhu: Ne volim da se slikam, volim da pobjeđujem

27.01.2026. | 21:21

Vaterpolisti Srbije su evropski prvaci. Ponovo. Poslije punih osam godina, delfini su se popeli na tron.

Čekalo se na to zlato dugo, i put do njega nije bio lak. Ali je pokazao od čega su građeni šampioni. Bio je 21. avgust 2022. Ako ste imali sreće, gledali ste pripremnu utakmicu Srbije i Italije, pred prvenstvo Evrope u Splitu.

Bio je to meč u kojem su se od nacionalnog tima zvanično oprostili velikani – Filip Filipović, Andrija Prlainović, Stefan Mitrović, Milan Aleksić, Duško i Gojko Pijetlović.

Bio je to trenutak kojim se najavljivao kraj jedne era u vaterpolo reprezentaciji.

A on je došao ubrzo nakon toga, konkretno prvog dana oktobra iste godine.

Dejan Savić je tog jutra i zvanično podnio neopozivu ostavku na mjesto selektora. Nakon što je osvojio sve što se moglo osvojiti, odlučio je da ode posle eliminacije delfina u osmini finala pomenutog kontinentalnog šampionata.

Nedugo nakon toga saopšteno je da će tim preuzeti Uroš Stevanović. Čovjek koji je bio saradnik Saviću u periodu od 2014. do 2018. godine, a u tom trenutku je, kao i danas, bio trener Radničkog.

– Ne postoji veća čast nego biti selektor svoje zemlje. Ponosan sam ali i svjestan velike odgovornosti koju preuzimam. Obećavam veliki rad da bismo napravili atmosferu, rezultat i iskoristili ogroman potencijal ekipe na vrijednostima i tradiciji vaterpola u Srbiji – rekao je Stevanović na predstavljanju.

Srbija se na Svjetskom prvenstvu u Fukuoki 2023. borila za medalje, ali je završila na četvrtom mjestu. A onda su u olimpijskoj godini počele da se javljaju sumnje posle poraza u četvrtfinalu šampionata Evrope u Zagrebu i istog učinka na planetarnom prvenstvu u Dohi.

– Pa dobro, to je bio jako kratak period kada se sve sagleda. Od Fukuoke do Pariza je godinu dana rada. To jesu četiri takmičenja, ali samo godinu dana rada. Mislim da nas je u prvom momentu zateklo sve – ti problemi koji su se desili poslije Olimpijskih igara u Tokiju, ta smjena generacije, možda i nagla. Možda su očekivanja bila takva da se samo nastavi sa nizom medalja i svega toga. Sve je to pravilo probleme – i ta neka unutrašnja očekivanja, spoljna situacija, neki odnosi… Sve je to napravilo jedan veliki problem. Mi smo jednostavno na tom problemu nastavili da radimo – objasnio je Stevanović za Sportal.

A onda se dogodio Pariz. U grad svetlosti su srpski vaterpolisti otišli kao otpisani. U grupnoj fazi su dodakli dno – a onda uspjeli da se uzdignu do trona. I vrate se kao olimpijski pobjednici.

Nije to bila medalja koja se u javnosti očekivala i najavljivala – ali je bila ona zbog koje su delfini ponovo postali miljenici nacije.

I pomno se pratilo Svjetsko prvenstvo 2025. U Singapuru je Srbija ponovo stigla do polufinala, ali je ponovo ostala i bez medalje. Možda je odličje izostalo – ali je bilo jasno da je Stevanović uspio da oblikuje tim po svojim željama.

Selektor je izašao iz sjenke svojih prethodnika.

I kao tihi heroj spremao je ekipu za Beograd. U najavama Evropskog prvenstva nije želeo da postavlja velike ciljeve – iako oni po prirodi pripadaju olimpijskim šampionima. Nije dizao euforiju, već je isticao polufinale kao prvu stanicu do koje treba stići, a ona je uz novi sistem takmičenja bila prilično daleko.

Ipak, delfini su igrali odlično – čvrsto u odbrani, kreativno u napadu – pa su uz podršku punog gledališta u Areni, uspeli da savladaju i Španiju u prvoj fazi, te da uz sve tri pobjede prođu dalje. Onda su u novoj grupi nadigrali i Mađarsku, te tako obezbijedili mjesto u polufinalu kolo pre kraja.

U borbi za finale nadigrana je Italija. Ali ne bez problema.

Na dan utakmice sa Italijom sedmorica igrača kreću sa povraćanjem, dijarejom i temperaturom oko 3-4 ujutru… Na jutarnjem treningu bilo je osam od 15 igrača. Samo nas četvorica iz stručnog štaba. U toku dana je i Milošu Ćuku pozlilo. Svi su igrali sa tim simptomima – otkrio je Stevanović.

Nikola Jakšić je povraćao na rasplivavanju. Ćuk je imao temperaturu 40, dobio je i Dušan Mandić temperaturu. Ćuk i Glušac nisu ni trenirali između polufinala i finala. Zato, veliko hvala medicinskom timu, doktoru Vladi Marjanoviću i fizioterapeutima Vladi Radoviću i Aleksi Nikoliću. I zahvalnost Veljku Gudelju i Tesla mediki za pomoć u nameri da se izborimo sa svim problemima u poslednja četiri dana.

Izborili su se delfini sa tim. A onda u finalu još jednom sa Mađarima za novo evropsko zlato.

Bio je 25. januar 2026. Ako ste imali sreće, bili ste u Areni – gledali ste Uroša Stevanovića kako velikane srpskog sporta odvodi do trona. Selektora koji je glasan samo onda kada treba braniti svoj tim. Odveo do trona, pa nestao bez riječi, bukvalno, verovatno sa željom da ne uzme dio svjetla koje je obasjalo neke nove vaterpolo heroje i one već poznate poslije još jednog zlata.

Vidjeli ste i neka nova lica od kojih će se mnogo očekivati – već u bliskoj budućnosti, već na Svetskom prvenstvu naredne godine u Budimpešti. A brzo će i taj Los Anđeles…