Dea Đurđević se prisjetila jezive nesreće koju je doživjela: Ne želim da me neko sažalijeva

11.09.2025. | 07:32

Voditeljka Dea Đurđević nakon jezive nesreće koju je imala pokazala je koliki je borac, te nikada nije željela da je sažaljevaju zbog agonije kroz koju je prošla.

Ona je sada istakla da je preživjela kada je udario autobus i da se sjeća samo lepih trenutaka.

– Kad me neko pogleda sa onim sažaljivim pogledom, pitam da li bi preživio ono što sam ja preživjela. Nema šta da kukaš , tjeraš dalje i pamtiš samo smijeh. Smijeha se najviše iz bolnice sjećam. Ne želim da me bilo ko sažaljeva. Borac sam i pobjednik, udario me autobus od 10 tona i to sam preživjela – rekla je Dea sada.

Inače, Đurđevićeva je ranije govorila o teškoj nesreći i prisetila se trenutka kada je završila u bolnici, piše Blic.

– Ja sam dva dana prije te nezgode vadila umnjake, mama mi je govorila da ne moram da idem na posao. Ja sam tog 7. februara krenula na posao, poledica je bila. Usporila sam i djevojka me je udarila od pozadi i parkirala me je na ćošak Dragiše Mišovića, a oni da mi se zahvale što su sredili to nakon nesreće. Ja sam izašla i vidjela šta je sa kolima ali nije bilo strašno, pa sam zvala našu producentkinju da ću kasniti jer nisam znala da li ćemo zvati policiju i samo u jednom momentu čujem “Pazi” ja dižem glavu, vidim farove… Podigla sam levu ruku, i od tada levu ruku nisam više mogla da pomerim kao do tada – ispričala je Dea tada i dodala:

– Vidjela sam svoju ruku, u tom trenutku mi je zvonio telefon, a ja nisam mogla od bola ništa da uradim. Prišla mi je djevojka i ja sam zvala moju majku pa Mladena, i rekla sam da se vidimo na VMA jer je bila srijeda a VMA je tada dežuran. U sekundi sam shvatila šta se dešava, pomislila sam da ću umrijeti sama, jer mi niko nije prilazio… U jednom momentu sam vidjela svoje kolege, tu su bili snimatelji, čula sam Sarapu. Hitna pomoć je mene stavila na spinalnu dasku, i spasili su me da ne ostanem u kolicima – rekla je Dea.

“Pokrivala sam se da me majka ne vidi bez ruke”

– Sjećam se kada sam stigla na VMA da su mi rekli šta se sve dešava i da su me pitali za ruku. Oni su meni davali da vidim moju majku prije operacije, ali sam tražila da me pokriju do vrata da me ne bi vidjela bez ruke… Ja sam znala da ću preživjeti, ali sam poslije šest mjeseci mrzila ljude, ali sam sve prevazišla uz pomoć psihijatra – kaže voditeljka za podkast Bez ljutnje, molim.