Kompakt-diskovi, od čuda tehnike do „posebnog otpada“

Nekada revolucionarna, tehnika kompakt-diskova se smatra prevaziđenom. Uspon i pad CD-a tokom četiri decenije je pratila, i srcem i dušom proživjela, muzička urednica u „Dojče veleu“ Zilke Vinš.

Godina 1985. Mi – budući tonski tehničari – sjedimo u učionici i napeto slušamo zvuk Petka uveče u San Francisku – legendarnog albuma Paka de Lusije, Ala di Meole i Džona Meklaflina, koji su tada spadali u najbolje gitariste svijeta.

Zvuk je kristalno jasan, tonovi dopiru iz zvučnika kao nizovi bisera. Iako je jačina tona podešena na „sobnu“, imamo osjećaj da čujemo svaki ton, svaki potez prsta na žici, pa nam se čini da čujemo čak i disanje muzičara.

Ono što ne čujemo jesu šumovi, kakvi se čuju sa tonskih traka ili kaseta, kao ni pucketanje koje poznajemo sa gramofonskih ploča.

To je za nas bio prvi akustički susret sa kompakt-diskom i otkrovenje za naše mlade tehničarske uši.

Od Betovena do Abe

Kompakt-disk je postojao i prije toga, samo što se dugo diskutovalo o tome koliko muzike na njega valja „presovati“. Naposljetku je postignuta saglasnost da to bude kapacitet dovoljan da na disk stane Betovenova 9. Simfonija u 74-minutnoj verziji Vilhelma Furtvenglera.

Godine 1981, CD je prezentovan na berlinskom Sajmu radio-difuzije. Prvi industrijski štampani kompakt-diskovi su sišli sa proizvodnih traka 17. avgusta 1982, a legenda kaže da se radilo o albumu švedskog kvarteta „Aba“ Posjetioci.

Prema jednom drugom predanju, to je bio snimak Alpske simfonije Ruharda Štrausa uz dirigovanje Herberta fon Karajana koji je od samih početaka bio veliki ljubitelj kompakt-diskova. A ima i legenda prema kojoj je to bio jedan Šopenov valcer.

Posao je uspio!

Ubrzo zatim, firme „Soni“ i „Filips“ su pustile u prodaju prve CD-plejere po tada astronomskoj cijeni od oko 1.200 evra. Te firme su zajedno radile na razvoju novog medijuma i mogle su da uživaju u plodovima tog rada, jer je posao bukvalno eksplodirao.

Samo 1984. je u Njemačkoj prodato tri miliona kompakt-diskova, a 1989. – 54 miliona.

Pri tome, oni nisu bili nimalo jeftini: jedan disk je koštao između 30 i 40 njemačkih maraka (15-20 evra) – duplo više od LP-ploče. Uz to niko nije znao koliko dugo će digitalni zapis na diskovima uopšte ostati nepromenjen.

Zbirka raste do neslućenih dimenzija

S prolaskom godina, plejeri i diskovi su postajali sve pristupačniji, a radnje sa gramofonskim pločama su morale da se preuređuju jer su ljubitelji muzike počeli da donose svoje kolekcije gramofonskih ploča i mijenjaju ih za kompakt-diskove.

Baš kao i ja: moje omiljene ploče su toliko pucketale da mi je bilo drago što mogu da slušam muziku bez smetnji – i ne moram da prevrćem ploču!

Plaćala sam velike sume za nove diskove „Pink flojda“ ili Princa, za Bijeli album „Bitlsa“ – koji je bio i ostao najvažnija ploča u mom životu. Kupovala sam džez i klasiku, i sve više i pop, rok, soul i fank. Pored regala sa gramofonskim pločama nastao je CD-regal koji se brzo punio i širio, a gramofonske ploče i gramofoni su skupljali prašinu i na kraju završili u podrumu.

Kada sam postala muzička urednica, to je dobilo već apsurdne razmjere. Diskografske kuće – među kojima je mnogo njih imalo sjedište u Kelnu – vrlo rado su poklanjale promotivne materijale.

Jednom mjesečno sam išla u pohod i vraćala se kući sa ruksakom punim novih izdanja. A pred vratima bih zaticala po dva, tri ili četiri paketa sa diskovima. Moja zbirka se uvećala toliko da sam morala da joj namijenim posebnu sobu.

Šta raditi sa 40.000 diskova?

Zbirka kompakt-diskova je s vremenom narasla na više od 40.000 komada. I sada čujem psovke radnika koji su me selili. Ali, ima nekog specijalnog stila u tome kada se hoda pored regala dugog pet metara i visokog metar i osamdeset i traže diskovi za neki žur, muzičku emisiju ili naprosto muzičko veče sa prijateljima.

Doduše, nešto manje stila ima u prevrtanju kutija sa stotinama starih promotivnih singlova koji trunu u podrumu – kuda s tim? Da ih pobacam? Pažnja, važno je razdvajati smeće: plastična kutija ide u kantu za reciklažu, papirni omot i knjižica – u staru hartiju, a sami diskovi se računaju kao „poseban otpad“.

Bolje je bilo to nekome pokloniti, ili ostaviti na ulici, ili čak od toga napraviti umjetnost. Možda najkreativnije rješenje je bilo da se plafon naše kancelarije u DW oblijepi kompakt-diskovima. Moje kolege i ja smo koristili svaki slobodan minut da ih lijepimo. I naše volontere i praktikante smo tjerali da to rade – na kraju krajeva, morali su da nauče da posao muzičkog urednika znači i brigu o starim promotivnim diskovima.

Moj posao se ponovo promijenio i odlučila sam da se, bez velike tuge, oprostim od moje zbirke. To nije bilo jednostavno – polovni CD-albumi sa pop i rok-muzikom su gotovo bezvrijedni.

Prije moje nove selidbe se pojavio neko kojeg mirne duše mogu da nazovem muzičkim manijakom i odnio moju zbirku. Oko 1.000 diskova sam ipak zadržala.

„Stara škola“ je još uvijek dobra

I danas na žurkama povremeno puštam muziku kao di-džej, a ljudi me gledaju s nevjericom kada vide dva plejera, miks-pult, dvije velike futrole s „narezanim“ i jednu drvenu kutiju s originalnim diskovima. Stara škola. Drugi koriste laptop-računare, muziku čuvaju na hard-diskovima i puštaju je pomoću softvera. To zvuči privlačno – baš kao i slušanje muzike preko platformi kao što je Spotifaj, koje već godinama ugrožavaju egzistenciju kompakt-diskova.

Još privlačniji od Spotifaja je ponovo postao – vinil. Nakon rastanka od CD-kolekcije sam mu se vratila – kao i brojni ljubitelji muzike širom svijeta. Godine 2021. je u SAD prvi put poslije 1991. ponovo prodato više gramofonskih ploča nego kompakt-diskova. I to po kakvim cijenama! Trideset do četrdeset evra za gramofonsku ploču od 180 grama je prosjek – što znači da sada te ploče koštaju duplo više od CD-a. To mi odnekud zvuči poznato…

Tako da sam sada ponovo u trendu: nakon što sam 1991. kupila Bijeli album „Bitlsa“ kao CD jer je gramofonska ploča bila izgrebana i „preskakala“ je, sada ona opet – u vidu posebnog vinil-izdanja – stoji u mom regalu gramofonskih ploča. Ludilo.

 

 

Ostavite komentar: