Pet godina od smrti Đorđa Balaševića: Supruga otkrila kako i danas “komuniciraju”

19.02.2026. | 11:57

Kantautor Đorđe Balašević preminuo je na današnji dan prije pet godina u 67. godini života, a za sobom je ostavio neutješnu porodicu – suprugu Oliveru, kćerke Jelenu i Jovanu i sina Aleksu.

Balašević je preminuo na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu. Ljekari su tada preuzeli sve neophodne mjere liječenja, ali do poboljšanja nije dolazilo budući da mu se stanje dodatno pogoršalo usljed ranijih hroničnih zdravstvenih problema.

Panonski mornar, kako su ga mnogi nazivali, osvajao je brojna srca nježnim stihovima i neponovljivim notama, a njegov odlazak ostavio je ogromnu prazninu. Posljednje dane proveo je uz suprugu Oliveru koja je jednom prilikom opisala njihov posljednji susret, te istakla da ništa nije ukazivalo na kraj.

“Obilazeći oko zgrade, naišla sam na jednu poznanicu i pitala sam je zna li otprilike gde je njegova soba i gde je njegov prozor. Rekla mi je da je u prizemlju i odvela me iza. Naravno da smo se videli. Samo mi je pružio ruku i pozdravio me na identičan način, kao da ništa tu nema fatalno. Da nema rastanka. I tako je to naša priča s prozorom. Smatram da je zauvek ostavio jedan prozor preko kojeg komuniciramo i danas. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak i čvrst. Pozivala ga, kao što je on mene zvao da izađem iz studenskog doma. Za njega bi to sigurno bila neka nova pesma kojom bi rasplakao prvo mene, pa onda i generacije i generacije”, ispričala je svojevremeno Olivera tokom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji, prenosi 24Sedam.

Panonski mornar je ostavio oproštajno pismo svojoj porodici, isto im je poslao putem mejla, a njegova kćerka Beba jednom prilikom otkrila je kako je ono izgledalo.

“To je naša stvar o kojoj smo izabrali da ne govorimo, ali mislim da je dobar trenutak da ispričam. Pošto je tata na život gledao s tako puno humora, gde te u jednoj rečenici rasplače, a u drugoj te nasmeje isto do suza, on je pretprošlog novembra, koga smo se svi strašno bojali zbog ‘Drvene pesme’ (“snio sam sanduk, crni, srebrom okovan, novembar, izmaglica i kvartet dragih lica, maleni čun nasred luke pokisle da me u večnost otisne…”), napisao jedno pismo, mejl, svima nama. Bez obzira na to što smo se viđali svaki dan, družili i čuli telefonom, mislim da je pretpostavljao da je ovo nešto bolje što treba da nam ostavi zapisano. I strašno me je nerviralo kad je to napisao, jer je zvučalo kao nešto šta bi svi mi trebalo da radimo kad on više ne bude tu. To nije bio spisak zahteva, jer on nije bio čovek koji je bilo šta zahtevao, to je nešto kao Kiplingova pesma ‘Ako'”, objasnila je Đoletova kćerka Beba.