Menu
RSS
Cineplexx Palas - Repertoar od 23. novembra

Cineplexx Palas - Repertoar od 23. …

BANJA LUKA - Repertoar...

Narodno pozorište RS - repertoar za decembar 2017.

Narodno pozorište RS - repertoar za…

BANJA LUKA - Repertoar...

Koncert ALL THESE PREMIERS - kvartet flauta 'Flutete'

Koncert ALL THESE PREMIERS - kvarte…

U Koncertnoj dvorani B...

'Zimzograd' od 01. decembra do 02. jaunara na tri lokacije u srcu grada

'Zimzograd' od 01. decembra do 02. …

Zimzograd Banja Luka o...

Koncert Vlatka Stefanovskog u Banskom dvoru 27. novembra

Koncert Vlatka Stefanovskog u Bansk…

U Koncertnoj dvorani B...

Cineplexx Palas - Repertoar od 16. novembra

Cineplexx Palas - Repertoar od 16. …

BANJA LUKA - Repertoar...

Banjaluka: Turnir u malom fudbalu od 6. decembra!

Banjaluka: Turnir u malom fudbalu o…

Menadžment Javne ustan...

Dva koncerta povodom obilježavanja 15 godina postojanja KUD-a „Piskavica“

Dva koncerta povodom obilježavanja …

Kulturno-umjetničko dr...

Turnir u malom fudbalu "Borik Nektar 2018", prijave u toku

Turnir u malom fudbalu "Borik …

Počelo je prijavljivan...

Banski dvor - Program za mjesec novembar 2017.

Banski dvor - Program za mjesec nov…

Kulturni centar Banski...

Dječije pozorište RS - Repertoar za novembar 2017.

Dječije pozorište RS - Repertoar za…

BANJALUKA - Blаgаjnа r...

Narodno pozorište RS - repertoar za novembar 2017.

Narodno pozorište RS - repertoar za…

BANJA LUKA - Repertoar...

Prev Next

Klikni za više informacija...

Mi, dvoje djece, pas, dva mačeta,...

Mi, dvoje djece, pas, dva mačeta,...

Nije bitno koliko je tekst opširan, nego koliko je zvučan. A šta ako su nečiji tekstovi toliko dobri, da na nas djeluju kao opijum, od kojih postajemo ovisnik, koji samo vapi za još?  Ko je taj čovjek, sa tako malo godina, a tako puno realnosti, jednostavnosti, mudrosti, razumijevanja... Stvaran li je? 

Ispijam još jedan gutljaj kafe, još jutros sam je skuhala, moji ne razumiju da mogu uživati cijeli dan u toj istoj šoljici kafe... Čitam još jedan tekst na blogu.,,Žalite se tiše. A volite glasnije. Ne zato što nema nijednog razloga za požaliti se, već zato što sigurno ima valjanih razloga za osmehnuti se,,...

Osmijehnem se...i istog trenutka odlučim pisati o njemu.

,,Zovem se Ime. Prezivam se Prezime. Nije bitno koji jezik govorim, već šta njim izgovaram.Ne gledam očima, vec gledam u oči. Samo čujem ušima, ali slušam srcem“. Ovako Bogdan (Blogdan )Stevanović, počinje još jedan od svojih sjajnih blogova i da mu u biografiji ne piše da ima 28 godina, pomislili bi da se radi o nekom mnogo starijem. Dok sam još ušuškana u toplini svoga doma počinjem polako sa prepiskom i prvim pitanjem. Bogdane kada i zašto si otišao iz Srbije?

,,Nakon završenih osnovnih studija (Turistički novinar) u Beogradu upisao sam 2012.godine master studije u Barseloni. Master je bio „Turističko novinarstvo“ i trajao je godinu dana. Po završetku mastera tokom 2013. i 2014. vratio sam se u Srbiju i dok sam radio sve poslove koji nisu bili iz moje struke, pokušavao sam da nađem nešto što bi odgovaralo mom profesionalnom profilu. Kada je došao trenutak da niti nalazim posao u struci, niti uspevam da preživim sa novcem koji zarađujem radeći druge poslove, odlučio sam da pokrenem kontakte koje sam stekao tokom sudija u inostranstvu i nađem posao u Barseloni. Tada, u februaru 2015. sam otišao iz Srbije i trenutno više od godinu dana živim i radim u Barseloni“.

Ja Bogdana ne poznajem u stvarnom svijetu. Istina,  da je baš ovaj stvarni svijet izgubio svoje vrijednosti pod uticajem virtuelnog, ali ima on i svoje prednosti. Baš te prednosti je ovaj mladi čovjek uvidio i iskoristio kako bi nas podsjetio na ono što je važno u životu, a sebe učinio srećnim, pisanjem oslobadjajući svoj talenat. Mislila sam da će biti jako teško uraditi intervju , a da ne sjednem sa nekim i popričam uz kafu, možda kolač...  Voliš li kolače?

,,Volim ih i imam potrebu da ih konzumiram više nego što je preporučena dnevna doza za bilo koje živo biće na planeti. Kontrolišem se, ali me mnogo košta. Nisam toliko slab na čokolade i fabričke slatkiše koliko na domaće torte i kolače i generalno na poslastičarnice. Živeo bih u njima“.

Ponekad ugasim laptop, odem na neko drugo mjesto i dozvolim sebi da odlutam. Još jedna prednost napredovanja tehnologije, mobilnost. Priroda i osluškivanje iste me veoma inspiriše. Biram kafiće koji su uz rijeku ili park. Nastavljam svoj virtuelni razgovor sa Bogdanom. Pažnju mi na minut odvlači konobar, donosi nes kafu. Ne volim nes. Nema okus ni miris prave kafe. Ne služe domaću. Ako već nemam pravu kafu, imam nešto drugo. Dan je sunčan i budi se proljeće, svi su na ulici i puni života, a ja , imam svoj intervju... Bogdane, kada , kako, zbog čega si počeo da pišeš, imaš li poseban ambijent u kome pišeš?

 

Njegov tekst, u prvih par sati poslije objave, ima na hiljade lajkova i stotine dijeljenja, a njegov blog, Blogdan ( http://www.blogdan.rs/ ), tokom godine pregleda preko milion ljudi.
Njegov tekst, u prvih par sati poslije objave, ima na hiljade lajkova i stotine dijeljenja, a njegov blog, Blogdan ( http://www.blogdan.rs/ ), tokom godine pregleda preko milion ljudi.

"Počeo sam da pišem još tokom srednjoškolskih dana, a blog sam pokrenuo tokom fakultetskih. Međutim, to je sve bilo vrlo nespretno. Zvaničan blog koji i danas možete čitati otvorio sam 2012. i do danas je tu, u etru. Počeo sam da pišem onda kada mi sopstvene misli nisu davale mira, kada sam imao osećaj nelagode kada mi naiđe inspiracija koje je želela napolje. Bila je to najobičnija fiziološka potreba koja je tražila olakšanje. Vrlo verovatno isto osećaju i oni koji slikaju, pevaju, sviraju, samo koriste četkicu, svoje grlo ili neki instrument da to ovekoveče, a ja sam uzeo olovku. Tako je sve počelo. Ako bih mogao da biram neko idealno okruženje kada uspevam najbolje da kanališem sopstvenu inspiraciju, bilo bi to uz neku tihu muziku Lane del Rej, tamo negde pred svitanje u svom krevetu. Mada, vrlo često zapisujem misli u mobilni telefon dok sam u prevozu ili u nabavci hrane, što je daleko od idealnog ambijenta. Ali inspiracija ne bira kad će da napadne. Kao ni život, uostalom“.

Život. Šta bi drugo bio do uživanje, prepuštanje, konzumiranje svih njegovih mogućnosti, bez odlaženja u krajnosti. Iako osjećajan i miran, umjetnički tip, zapazila sam da Bogdan uživa u stvarima koje podižu adrenalin. Ravnoteža tjela i duha. Kuckam dalje...Baviš li se nekim ekstremnim sportom?

,,Jako me privlači sve što podiže nivo adrenalina u krvi, ali se ne bavim ekstremnim sportovima. Idem u teretanu, plivam i trčim. Mada kad bi mi neko predložio skakanje padobranom, paraglajding, parasurfing, bandžidžamping – ne postoji mogućnost da bih ikada rekao ne. Za sada potrebu za povišenim adrenalinom, nažalost, podmirujem samo na rolerkosterima i skijanjem“.

Već sam zamislila kako skačem padobranom i ko zna gdje bi skočila da me lavež psa ne trgnu iz misli. Pomilujem ga. Zadovoljan pažnjom vrati se vlasniku. Bogdane, voliš li životinje?

,,Obožavam decu, životinje i stare ljude. Prve zato što još uvek nisu naučili za stid I iskvarenost, druge zato što ih nemaju, a treće zato što su sve to prevazišli. Jedino u njima uspevam da vidim život u svom punom sjaju. Mi, u ovom međudobu između mladosti i starosti prokleti smo potrebom da budemo, steknemo i samopotvrdimo se. A to gasi svu tu svetlost koju život ima. Imao sam dva kućna ljubimca koja sam nažalost za sada morao da ostavim u Srbiji, ali se nadam da ćemo opet uskoro biti zajedno“.

On je nesebičan i voli djecu pokazao je to i na svom blogu, toliko tema posvećeno njima, ali i roditeljima. Mislim da mnogima može da služi kao dobra lekcija , ali i savjet. Svaki njegov tekst je upravo takav. Ponekad je nemoguće izdvojiti samo jednu rečenicu, jer je svaka snažna i poučna.  Prsti mi već kreću prema tastaturi. Inicijativa ,,Djeca pišu,, o čemu se zapravo radi?

,,Ta inicijativa Klinci pišu za mene je velika stvar jer sam samo potvrdio svoje sumnje da ima mnogo talentovanih mladih ljudi koji danas nemaju prostor gde da svoj talenat pokažu. Potrudio sam da sa svoje strane učinim što mogu i svakog ponedeljka objavljujem po jednu priču ili pesmu koje mi šalju. Videćemo kako će se to razvijati ubuduće. Ponekad imam po nekoliko tekstova, ponekad dođe ponedeljak a nemam nijedan da objavim, ponekad mi pošalju nešto što nije dovoljno kvalitetno prvenstveno sa tehničke strane (bez naslova, pasusa, interpunkcijskih znakova, kvačica na latiničnim slovima, bez potpisa itd.) pa onda moramo zajedničkim snagama to da dotežemo i dovodimo u red da bi moglo da bude objavljeno. Stranice mog bloga uvek će biti otvorene za njih, kao i moje mišljenje i saveti kad god za to upitaju“.

Vrijeme u kojem živimo i ljudi oko nas, stavili su nam na teret svoja mišljenja, analize, kritike, pohvale... Koliko je teško, a u isto vrijeme i lako biti suzdržan i dozvoliti samo bliskim ljudima da sudjeluju u našim odlukama. Pišem Bogdanu. Primjetila sam još jednu stvar koja mi se mnogo dopala. Ne odgovaraš na komentare na blogu, da li ih čitaš?

,,Kad sam počeo da pišem odlučio sam da ne odgovaram na komentare u kojima bi moji odgovori bili „Hvala mnogo, hvala lepo, hvala najlepše, hvala što čitate, drago mi je da vam se sviđa“ jer ja nemam potrebu da se dodvoravam ljudima koji me čitaju. Sa druge strane, polazim od sebe da nikada ne komentarišem stvari da bih autora isprovocirao na reakciju već da bih izneo svoje mišljenje. Tako da su moji odgovori u komentarima na tekstove koje pišem potpuno nepotrebni i suvišni. Povrh svega, ukoliko nisam uspeo da dovoljno jasno kažem šta mislim na odeđenu temu kroz čitav tekst na blogu, vrlo teško da ću se pojasniti i razjasniti naknadno pišući komentare. Uostalom, ukoliko kao pisac moram da razjašnjavam šta sam hteo da kažem, onda bolje da se uhvatim nekog drugog posla nego pisanja. Mislim ono što sam napisao u tekstu i tu nema dopisivanja i prepravljanja. Uvek odgovaram na poruke i emailove a komentare čitam sve dok se ne pretvore u svađu ili vređenje. Tad i sebe a i agresivne osobe udaljim sa stranice“.

Još jedno pitanje i krećem kući. Već je sumrak. Kucam brzo i kratko. Kada očekujemo knjigu?

Pisanje knjige je jedan rudarski posao i koliko god imali ideju, inspiraciju i vreme, zahteva veliku posvećenost i istrajnost. Jednoga dana sigurno će biti, ali kada – ne znam. Biće to nešto sasvim drugačije od svega što je napisano na blogu, a opet nešto što objedinjuje sve moje poruke, zaključke i viđenja u jednu novu smislenu naučnofantastičnu celinu.

Po povratku kući, mnogo sam razmišljala kakve bi njegove ambcije mogle da budu? Prebirem u mislima sve što mi je pisao. Dopuštam sebi da sa sigurnošću tvrdim da će njegova knjiga, kada konačno ugleda svjetlost dana, biti rekordno rasprodata.  Škakilja me pitanje i jedva dočekam da stignem kući, smjestim se u svoj ugao trosjeda i pišem mu. Šta je to što više od svega želiš, kada ćeš moći reći ,,ostvario sam se u životu,,?

,,Mi, dvoje dece, pas, dva mačeta, jež, kornjača i veliko dvorište. To bi bilo moje najveće ostvarenje u životu“.

Ostajem dugo zagledana u monitor i tako potonem u san... Sanjam. Sanjam da čitam. Svaka rečenica mi oduzima dah. Zaustavljam se na momente. Otpijem gutljaj kafe. Nastavljam. Ponavljam postupak. Nekoliko rečenica, gutljaj kafe, pauza. Ipak odlažem knjigu. Nastaviću kasnije. Budim se... Pisac knjige je Bogdan Stevanović. Naziv knjige vam neću otkriti.

 Njegov tekst, u prvih par sati poslije objave, ima na hiljade lajkova i stotine dijeljenja, a njegov blog, Blogdan ( http://www.blogdan.rs ), tokom godine pregleda preko milion ljudi.

 Autor: Biljana Nedić, student BLC-a, treća godina.

 

 

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.

nazad na vrh

NOTE! This site uses cookies and similar technologies.

If you not change browser settings, you agree to it. Learn more

I understand
This website uses cookies to manage authentication, navigation, and other functions. By using our website, you agree that we can place these types of cookies on your device.