petak, 23 februar 2018 01:28

Miša Janketić: Ja nisam glumac, već igrač koji igra sa radošću

Napisano

Da ovog momenta podvučem crtu mogao bih da kažem da sam od svog života dobio mnogo više nego što sam se nadao i nešto manje nego što sam mogao, rekao je „Tanjugu“ srpski proslavljeni glumac Mihajlo Miša Janketić, koji je nedavno u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu dobio nagradu „Joakim Vujić“ za životno djelo.

Janketić je u karijeri ostvario niz maestralnih uloga u pozorištu na filmu i televiziji.

Najšira publika ga pamti po ulogama u televizijskim formatima Porodično blago i Srećni ljudi, dok ljubitelji pozorišta još uvek prepričavaju njegove stvaralačke bravure kao što je uloga profesora Vebera u komadu Mileva Ajnštajn koji je igran na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Igrao je generale, vladare... ljubavnike rjeđe.

Sve esnafske nagrade poput „Dobričinog prstena“ ili priznanja „Pavle Vuisić“ uokviruju njegovu bogatu karijeru.

Janketić je ekipu Tanjuga dočekao u svom domu u centru Beograda uz opasku da mu je zrelo doba života u deminutivu i da „još uvek raducka“.

„Kada je dobar dan i nema mnogo vlage, odigram predstavu bez problema“, ističe glumac.

Kad pogleda unazad, Janketić vidi ogroman rad koji je, kako kaže, bio osnovna mera za savladavanje bilo koje uloge.

„Glumci su velika sumnjala jer stalno razmišljamo o svrsishodnosti ovoga čime se bavimo. Pa tako i i ja nakon ovih 60 godina provedenih na sceni.“

Popularnost kao nelagoda

Janketić međutim objašnjava da je davao svakoj ulozi sve što sam imao i uzimao od nje sve što je mogao.

„Ta razmjena je bila obostrana. Nikada ne mogu reći da bih sada drugačije odigrao neku ulogu nego što sam je odigrao. Tog momenta kada sam stvarao neku ulogu ja sam joj poklonjao sva raspoloživa sredstva. U umjetnosti se desi ili ne desi ljubav. Kada je ljubav glumci su blagosloveni“, smatra Janketić, prenosi prenosi RTS.

Popularnost ga je u dugom nizu godina umjetničkog stvaralaštva uvijek, kako kaže, terala u nelagodu.

„To čime se ja bavim ne zaslužuje toliku popularnost. Kada mislim o tome shvatam da sam bio veoma srećan, jer sam imao neku vrstu tihe popularnosti. Ljudi mi se jave na ulici, pitaju kako sam, nazovu dobar dan i tako... Nije bilo vučenja za rukav... Sjećam se Mije i Čkalje. Sve to što se njima događalao bilo je nepodnošljivo... Mislim da tako nešto ne bih uspio da podnesem. Oni su bježali od ljudi na ulici“, sjeća se Janketić.

Dobar dio svog javnog života je ukrao i podredio ga privatnom.

„To je najbolja investicija koju sam u životu napravio. Više sam dobio nego izgubio. Dobio sam sebe i akumulator... Osnovicu iz koje sam mogao da radim nove uloge i da se potom radujem i igram“, rekao je Janketić.

Tvrdi da sebe nikad nje smatrao glumcem.

„Za sebe kažem da sam igrač koji igra sa velikom radošću. Mogućnost da budem neko drugi je mene vodila od uloge do uloge. Jedva sam čekao da dobijem neku novu ulogu da obogatim svoje iskustvo i galeriju likova koji su i dalje kroz igru živjeli u meni. Nikada mi u životu nije bilo dosadno, a to je veliki uspjeh za svakog čovjeka“, naglašava Janketić.

Imao je sreću, kako kaže, da radi sa vrhunskim rediteljima.

„Miroslav Belović, Mata Milošević... Pa, onda ovi mlađi Boro Drašković, Egon Savin... Temeljno i dugoročno sam sarađivao sa Dejanom Mijačem, koji me je na neki način i uveo u karaktere. Kada je čovjek mlad on igra mlade ljude, onda dođu na red ljubavnici, što sam uvek pokušavao da eskiviram. Bilo mi je praznjikavo da igram ljubavnike. Kada su došle te karakterne uloge stigla je i mogućnost za pravu igru. Bavio sam se i istorijskim velikanima... Oživljavao na sceni i pred kamerama Živojina Mišića, Nikolu Pašića, Staljina, Tita, Marka Miljanova... Za svaku od tih uloga pročitao sam malu biblioteku knjiga o ljudima koje treba da igram“, priseća se Janketić.

Za jednu od najboljih pozorišnih uloga koje je ostvario u karijeri kaže da je u velikoj mjeri bila zaslužna njegova partnerka na sceni.

„Anita Mančić je igrala Milevu Ajnštajn u istoimenoj predstavi na sceni Narodnog pozorišta. Mnogo sam volio tu predstavu. Svaki put je bila drugačija Anita Mančić. Bila je bolja i maštovitija iz predstave u predstavu. Dobrog partnera na sceni ne možeš da iznenadiš niti on tebe, nego se uklapanje pretvori u vrhunsku pozorišnu igru.“

I pored otmice aviona stigao na predstavu

Otmica aviona 26. septembra 1981. u kojoj se glumac našao sa još 97 putnika, mogla je zauvijek da mu promjeni život i prekine karijeru.

„Taj let od Titograda do Beograda pretvorio se u avanturu, mada strah nikada nisam osjetio, niti neku naročitu uznemirenost. U Dubrovniku su oteli avion, pa smo stigli na Maltu, onda u Atinu. Pun avion fudbalskog kluba 'Budućnost', pa sam pitao stjuardesu gdje je oružje koje Crnogorci nose za svaki slučaj. Kazala mi je da je sve to u torbama u trupu aviona“, priča Janketić, prenosi prenosi RTS.

Dodaje da je mu je brat od strica rekao da tako nešto nije moglo da prođe bez njega, a na kraju je kaže stigao i u pozorište na zakazanu predstavu „Tramvaj zvani želja“.

„Nikome nije palo napamet da otkaže predstavu. Dobio sam veliki aplauz kada sam kročio na scenu. Publika je bila na nogama“, rekao je Janketić.

Gluma je za njega, kaže bila izazov, kreacija, ali i odbrana i beg.

„Tokom 1944. godine ostao sam bez oca, majke, brata i sestre... To je nemoguće prevazići. To je nešto što me prati celog života, ma koliko sam bio vešt, uspešan i veseo... To je trauma koja ume da povuče u neko stanje koje nije zgodno. Bavljenje glumom je bilo moj beg iz tih stanja. Sakrio sam se iza pozorišne zavese od svega toga... Išao sam iz jednog u drugi život na sceni i tako zaboravljao na lične tegobe...“, priča slavni glumac.

Porodicu je počeo da „pravi“ tek u 38. godini, a svojoj je djeci, kaže, dao imena njegovih dragih nestalih i povratio  „brojno stanje porodice...“.

Njegov sin Marko Janketić je glumac, kaže, po sopstvenom izboru.

„Niti sam odgovarao, niti nagovarao da postane glumac. Samo sam predočio koliko je nesiguran taj naš posao. Materijalno i duhovno. Pomislio sam onda, pa i pravnici i elektrotehničari mogu da budu u situaciji da nemaju posla.“

Prema njegovim riječima nikada u Beogradu nije bilo toliko dobrih, talentovanih i posvećenih glumaca i glumica kao što je danas.

„Nema dobrih predstava i to je pravo pitanje o budućnosti pozorišta kod nas. Ne želim da banalizujem cijelu ozbiljnu priču oko pozorišta pa da kažem da nema dovoljno para za kulturu. Ako nema dovoljno novca, u našoj branši je uvek postojalo dovoljno ljubavi i entuzijazma“, primjećuje Janketić.

On je svjedok, kako objašnjava, da nikada za njegovih 60 godina na sceni, pozorište nije bilo u nekim fantaštičnim uslovima.

„Ali nikada se umjetnost nije rađala na novcu već na talentu, na daru, na entuzijazmu...“, zaključio je Janketić, prenosi RTS.


(BL PORTAL)


 

Ostavi komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije BL PORTAL-a.
Komentari na portalu objavljuju se u realnom vremenu i "BL PORTAL" se ne može smatrati odgovornim za napisano.
Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijeđanje i klevetanje. BL PORTAL zadržava pravo da obriše neprimjereni dio ili cijeli komentar bez najave i objašnjenja, a autori mogu biti prijavljeni nadležnim institucijama.